Depresija je subjektivni, najličniji doživljaj situacije u kojoj ste, odnosno, „bolest misli“. Zbog toga ćemo često čuti da neko, ko po merilima posmatrača, nema nijedan razlog za depresiju, ipak jeste u njoj.

Suprotno tome, ljudi koji su doživeli strašne tragedije,

ostaju imuni na ovakvo stanje jer racionalnije sortiraju događaje i lakše ih prerađuju i prihvataju.

Pružaju manje otpora i samim tim prevazilaze nezadovoljstva fokusirajući se na ono što im ne ostavlja mnogo prostora za analizu koja može da uvede u stanje očaja i beznađa.

Dragana Lilić

Depresija, najčešće, prati i anksioznost,

što bi bilo reagovanje tela na teskobu u kojoj se našlo zbog uma. Stručnjaci će reći da ovakvi poremećaji nisu bolest iako savladaju čoveka do te mere da se u nekom momentu nađe u krevetu, kao da boluje od nečega neizlečivog. Baš to se meni dogodilo.

Moja nasjstrašnija patnja bila je kad mi je, u devetoj godini života, umro otac a kap koja je prelila čašu bio je progon iz Prištine nakon rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine.

Ja, kao i stotine hiljada drugih ljudi, bila sam primorana da napustim svoj dotadašnji život i sve što je bilo sigurno. Odjednom više nema doma, kreveta, novca, dobrih komšija koje priskaču u pomoć, nema bezbrižnosti, snova, mira, sna… odjednom sve postaje nepoznato i neželjeno. Tu počinje moj pakao.

Jednog dana osetila sam čudnu nepovezanost sa samom sobom.

Sve mi je bilo „tesno“, u meni više nije bilo dovoljno mesta za sve osećaje, strahove, tuge, pitanja… Počela sam da se gušim, da trnem, bolelo me je celo telo i osećala sam da ću svakog trenutka izgubiti svest.

Odmah sam otišla u bolnicu gde je počelo ispitivanje koje je trajalo narednih 6 meseci.

Dragana Lilić, Depresija – moja priča: BalkanIN

Sve to vreme osećala sam se potpuno nemoćno, slomljeno, beživotno.

Nažalost, lekari nisu odmah ustanovili da se radi o anksioznosti i depresiji, nego su mesecima ispitivali moj mozak, srce, elektrolite, pluća, kičmu, želudac i sve što nije imalo veze sa mojim stvarnim problemom.

Bila sam očajna što ne znam šta mi se dešava kad god bi lekari rekli – ne znamo šta je.

Pola godine sam provela u krevetu. Bila sam apsolutno bespomoćna, toliko bez snage da mi jei kupanje predstavljalo nezamisliv napor posle kog bih odmah padala u san.

Mislila sam da je sa mnom gotovo, da je moj život završen samo još uvek postojim.

Prva osoba koja je rekla, ti nisi bolesna, to je samo depresija, bila je moja mlađa sestra.

Zahvaljujući njoj, otišla sam i kod jednog, veoma uvaženog, psihijatra a tamo – šok! Rekao mi je: „uredna si, nisi raščupana, tebi nije ništa“. Kakvo plitko posmatranje! To me je dotuklo.

Pa, zar mi niko ne može pomoći, pitala sam se, a onda je bilo jasno da se moram sama čupati iz toga.

Za sve to vreme, jedino pitanje koje sam svakodnevno postavljala bilo je „koji je smisao svega ovoga, smisao života, postojanja, patnje… “ da bih kasnije shvatila da smisao svemu dajemo mi sami.

Jedan lekar mi je, konačno, potvrdio da sve što se meni događa jeste odgovor moje psihe na sve što se dešava i da je apsolutno rešivo.

Preporučio mi je lek (antidepresiv i anksiolitik) od kog mi je bilo bolje. Sve ovo dešavalo se pre petnaestak godina kada su se ljudi manje bavili ovim poremećajem i pretpostavljam da je moje stanje zbog toga bilo neadekvatno tretirano.

Ipak, to je bio tek početak ponovnog osvajanja moje ličnosti. Bojala sam se da izađem sama iz kuće a i da budem sama bilo gde. Bojala sam se svega, a najviše sebe, odnosno, svog straha. To toliko parališe da se, doslovno, čovek ne može kretati i najradije bi se zavukao u „mišju rupu“ i pobegao od svega.

Ipak, ni tamo ne bi bilo bolje jer svuda nosimo sebe.

Od svojih užasnih misli nisam mogla da pobegnem ni na trenutak. Najotvorenije sam razgovarala sa ljudima o onome što mi se dešava i, uglavnom, nailazila na nerazumevanje ali me to nije doticalo. Kako bi oni mogli da znaju kako je meni kad nemaju moje iskustvo, a od onoga što nam je strano, uglavnom, zaziremo.

Depresija, moja pricaDragana Lilić

Od jedne slikarke sam čula nešto što mi je promenilo život,

rekla mi je da drvoseča nikada ne pati od depresije jer nema vremena da razmišlja. Kakva mudrost! Dakle, treba da radim nešto što će me okupirati i moju pažnju prebaciti na ono što me ne opterećuje. Toliko sam bila slaba da ništa osim kućnih poslova nije dolazilo u obzir. Počela sam da čistim stan, polako i najdetaljnije. Usredsređivala sam se na ono što radim i malo po malo, zaustavljala sam tok misli a i vraćala mi se kondicija.

Najveći problem sam imala kad nisam bila aktivna jer bi tada ponovo upadala u zamku sopstvenog uma. Nisam mogla ni da čitam ni da gledam tv jer me je i to pokretalo na razmišljanje. Bivalo mi je sve bolje. Shvatila sam da, zapravo, moram da biram misli i da se svom snagom, kad dođe negativna, fokusiram na traženje pozitivne i da tu ostanem. Međutim, nije lako raditi takvu stvar kad je život bio svakakav, samo ne onakav kakav sam htela da bude. Uz česte oscilacije mog stanja, ja sam nastavila da istražujem um, svest, duhovnost i nalazila sam suštinske poruke koje su me lečile.

PHOTO BY MISHO

POSTAVI ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Molimo vas da upišete ime