Srpski glumac među trista ličnosti koje su obeležile nemačku kulturu i istoriju

0
159
Srpsko – nemački Vinetu, Gojko Mitića
Srpsko – nemački Vinetu, Gojko Mitića

Srpsko – nemački Vinetu, Gojko Mitić, punio je bioskopske dvorane širom sveta, doneo mu je izuzetnu slavu, kao i svrstavanje među trista ličnosti koje su obeležile nemačku kulturu i istoriju.

„KAD PREĐEM GRANICU NAŠE ZEMLJE, SRCE BRŽE ZAKUCA KAO DA JE PREPOZNAJE“

Glumac srpskog porekla, Gojko Mitić, rođen je 1940. godine u Leskovcu, a bio je i poznati srpski reditelj, kaskader i autor. Živi u Berlinu. On je najpoznatiji po većem broju vesterna rađenih u NDR u produkciji DEFA studija.

Vinetu - Gojko Mitić
Vinetu – Gojko Mitić

Glumeći američke domoroce kao heroje postao je jedan je od najslavijih nemačkih glumaca koji se proslavio ulogom Vinetua i drugih junaka iz romana čuvenog Karla Maja, čija su dela publikovana u sto miliona primeraka. Za ostvarene rezultate na polju filma i pozorišta, u Nemačkoj, u kojoj živi od mladosti, dobio je najveća priznanja.

Glumac Gojko Mitić već decenijama predstavlja jednu od najvećih zvezda nemačke kinematografije.

Ovaj neobični Srbin glumeći mahom Indijance u preko 40 nemačkih vestern filmova, brojnim televizijskim serijama, pa i u pozorištu, postigao je neverovatan uspeh kojim se malo savremenih umetnika može pohvaliti u stranoj zemlji…

Pre dve godine berlinska televizija uvrstila ga je na listu 300 ličnosti koje su obeležile nemačku istoriju, rame uz rame sa Bahom, Betovenom, Geteom, Hegelom, Kantom, Ajnštajnom, Heseom, Manom, braćom Grim, Engelsom, Hajdegerom, Marksom, Ničeom, Frojdom, kao i savremenicima Borisom Bekerom, Štefi Graf, Klaudijom Šifer, Mihaelom Šumaherom…

Nedavno mu je u Beogradu uručena nagrada Zlatna značka,

koju dodeljuje Kulturno prosvetn zajednica Srbije. Ova značajna ustanova kulture postoji već šest decenija, i kroz Zlatnu značku vrednuje doprinos kulturi i naših ostvarenih umetnika koji žive u svetu ili su u drugim oblastima života postigli vrhunske razultate.
Sreli smo se sa velikim glumcem u hotelu Falkensteiner u Beogradu i sa ovim tihim i jednostavnim čovekom punim emocija spram ovog lepog događaja razgovarali o nostalgiji, počecima njegove karijere…

Pitali smo ga kako doživljava ovo priznanje, darovano od otadžbine…

Ova Zlatna značka koju mi je za poseban doprinos kulturi Srbije dodelila Kulturno – prosvetna zajednica Srbije, za mene ima posebnu vrednost jer je iz zelje u kojoj sam ponikao, odrastao, školovao se…

Kad krenem ovamo i kad pređem granicu, moje srce brže kuca kao da je prepoznaje. Divno je što se Srbija na ovakav način seća svojih, po svetu rasutih, umetnika.

Kako ste se našli usred sveta filma, da li ste studirali glumu?

Sve je počelo slučajno, ako bilo šta može biti slučajno. Naime, kad sad razmislim, vidim da tome prethode neki preduslovi. Prvi je da sam voleo da čitam, gutao sam knjige Karla Maja o Indijancima, sa društvom sam u leskovačkoj biblioteci odjednom uzimao po nekoliko knjiga, da ih drugi ne uzmu pre mene.

U srednjoj školi sam učio nemački jezik, ne znajući da ću se njime služiti, i da će to biti jezik koji će me proslaviti. A bila je važna i moja spretnost u jahanju, studirao sam DIF, i uopšte moja fizička snaga, a pre svega, moj radoznali avanturistički duh. Krenulo je tako što sam se našao na pravom mestu u pravom trenutku, kada su na fakultet gde sam studirao došli ljudi iz sveta filma da traže kaskadere i dublere za neke uloge.

Prvi put sam se susreo sa kamerom u istorijskom filmu „Lanselot“,

koji je sniman u Vojvodini. Imao sam sreću da me zapazi i odabere reditelj, koji je igrao i glavnu ulogu, za svog dublera. Našao sam se u odgovarajućem kostimu, popeli su me na konja, dali su mi koplje i veliki štit, to nije ni malo bilo jednostavno i jedva sam uspeo da držim dizgine konju. Snimali smo juriš, bio sam prvi na čelu kolone, a za mnom je išlo 250 konjanika. Pomisao na to da mogu pasti, bila je neprijatna, shvatio sam zašto glavni glumac uzima dublera.

Od dublera do proslavljenog glumca, koliko je truda uloženo u taj proces?

Mnogo, kao i mnogo entuzijazma prema poslu, ulogama u koje sam unosio celo svoje biće. Ne znam da li su me tada izabrali zato što sam im fizički odgovarao ili što sam prilično dobro razumeo nemački jezik. Međutim, to je bilo najvažnije za moj dalji život i umetnički razvoj. Posle toga sam imao manje uloge u stranim koprodukcijama.
Ipak, presudno za moju karijeru bilo je to što je ekipa DEFA studija iz bivšeg DDR-a, tražeći terene u Jugoslaviji za film sa indijanskom tematikom, naišla na moju fotografiju kod „Jugoslavije filma“. Tada sam dobio glavnu ulogu u filmu „Sinovi velike medvedice“, koji doživljava ogroman uspeh koji je trasirao i sve ostale moje uspehe na filmu.

Kako kometarišete, gotovo neverovatnu, činjenicu da ste uvršetni u trista ljudi koji su dali najveći dorpinos nemačkoj kulturi i umetnosti te ste stali uz Getea, Baha…

Šta reći, osim velika mi je čast što sam se našao u društvu nemačkih velikana, ali to je zasluga i mojih velikih obožavalaca koji su verno pratili moj radi podržavali me, pokazivali da to ima smisla, da su prepoznali emocije koje su dolazile iz mog slovesnkog bića i razumeli ih, dopustili da deluju na njih. Bilo bi prepotentno da se poredim sa Betovenom ili Geteom. Jednostavno, dobio sam nemačku putnu ispravu 2000. godine, jer sa našim pasošem nikud nisam mogao bez vize, ali moje mesto rođenja i moji koreni ostaju presudni. Odavde sam poneo to sve što se potom razvilo i primilo u nemačkoj kulturi.

Došao sam u Berlin kao nepoznati glumac sa istoka, ali eto, i meni se posrećilo da doživim priznanja i slavu i da sam uspeo da živim od svog rada, da sagradim kuću u Berlinu, u kojoj sad uživam kad mi je potrebna tišina nadomak reke koja me ispunjava mirom… Mislim da je jako važno, bilo koliki uspeh da se postigne, da čovek ostane skroman i da ga to ne promeni, da ne prestane da oseća za druge.

Imali ste priliku da se nađete i sa Indijancima čiji ste život promovisali kroz svoje filmove, jeste li usvojili njihovu filozofiju življenja?

Što sam više saznavao o domorocima američkog kontinenta, sve više sam ih cenio, imao veći respekt prema njima. Taj mudari narod je ostao ponosan bez obzira na genocid koji je pretrpeo. Njihov princip je život u skladu sa prirodom kao njenim prirodnim delom, misle da su deo majke zemlje, a beli ljudi je ekspolatišu, postavljaju se kao gospodari kojima treba da služi. Kad sam prvi put došao među njih, dočekali su me sa svim počastima, bubnjevima, prigodnim tradionalnim plesom. Poneo sam im duvan, to je za njih najveći dar, jer veruju da se kroz dim on vraća zemlji iz koje je izrastao.

Šta su oni Vama dali zauzvrat osim velike naklonosti?

Primili su me kao da sam im zaista rod rođeni. Na njihovoj fešti Pauvau, koja je nalik na naša tradicionlna okupljanja oko crkava, poklonili su mi ogrtač kao znak pokroviteljske zaštite, tada je došao nastariji par i prigrlili su me kao roditelji, što je bilo vrlo uzbudljivo, suze su mi navirale na oči…

Gojko Mitić, Vinetu
Gojko Mitić, Vinetu

A najlepša devojka, koju izaberu na toj ceremoniji zbog najlepšeg nakita, gde se slavi uz tradicionalnu hranu i muziku, poklonila mi je smaragd kao najaveći dar koji se retko kad poklanja. Eto, tako su oni iskazali zahvalnost što sam ih ovekovečio na filmu. Inače, video sam da se oni sad vraćaju svom maternjem jeziku i uče decu, koja inače govore samo engleski, da nauče jezik predaka, i usmeravaju ih ka njihovim vrednostima jer oni imaju sasvim drugi doživljaj života i vremena.

Kad sklapaju ugvore,

oni kažu, ugovor važi dok duva vetar, dok raste trava, dok teče voda, dakle za sva vremena. Beli čovek im je pokazao da ne postoji ugovor koji čovek ne može poništiti. Uništili su im kulturu, poharali zemlju i jezik. Sada se njihovi umni pojedinci vraćaju tamo da njihove potomke nauče zaboravljenom originalnom životu indijanskih plemena. Zapad ih je surovo opljačako i uništio im identitet.

Pored pomenutih uloga na filmu bavili ste se i pozorištem?

I u pozorištu sam igrao neke značajne uloge u predstavama Tri musketara, Robin Hud, Let iznad kukavučjeg gnezda… Ipak, najvažnija je bila Grk Zorba, to je mjuzikl koji je Entoni Kvin igrao na Brodveju. Tu je trebalo da glumim, da igram i da pevam, što nije bilo jednostavno.

Trebalo je dočarati čoveka koji zna umetnost življenja. I ja sam se toliko uživeo u tu ulogu da sam se u pojedinim trenucima pitao da li sam ja zaista taj Grk. Potpuno sam se predavao muzici koju je uživo maestralno izvodio Branderburški orkestar.

Kako ste uspeli da se tako dobro uživite u nemački jezik koji je dosta drugačiji od srpskog?

Nemački je takođe bogat jezik i daje mogućnost za izražajnost, a inače nije to tako daleko, mi smo i duhovno bili bliski sa Nemcima. Vuk Karadžić i Gete su bili prijatlji, poznato je Geteovo oduševljenje našim epskim pesmama.

Vuk mu je na knjizi koju mu je poklonio napisao : «Najvećem Nemcu«, još tada za Geteovog života, Vuk je znao da je on najveći Nemac.

Da li ste imali priliku da se sretnete sa Lužičkim Srbima?

Da, to je takođe bilo dirljivo za mene, imamo dosta sličnosti sa njima i osećamo to daleko srodstvo. Oni su tražili da ne govorim nemački nego da komuniciramo na svojim sličnim jezicima.

I u Rusiji vas cene…

U Rusiji sam, takođe, imao neverovatni odjek, dobitnik sam Zlatnog lava u Jekaterinburgu i tada sam doživeo ogromne ovacije i izraze obožavanja. Ukratko, moji obožavaoci, i ne samo oni, nego i stručna javnost pokazali su mi da je vredelo ulagati u sebe i raditi punom snagom i strašću.
Hvala na interesovanju za moj rad.

Razgovor vodila Dragana Lilić

POSTAVI ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Molimo vas da upišete ime