Kapitalistička komodifikacija pustoši i devastira kulturu

0
198
Živorad Žika Ajdačić: KAPITALISTIČKA KOMODIFIKACIJA PUSTOŠI I DEVASTIRA KULTURU
Živorad Žika Ajdačić: KAPITALISTIČKA KOMODIFIKACIJA PUSTOŠI I DEVASTIRA KULTURU

Autorski opus Živorada Žike Ajdačića, kao reditelja i dramskog pisca, obuhvata više od 300 režija i preko 100 scenarija na polju scenske umetnosti, od kojih su najznačajnije emitovale ili prenosile mnoge radio – televizijske stanice.

Živorad Žika Ajdačić

Za svoj stvaralački rad dobio je mnoga prestižna priznanja kao što su „Nušićeva nagrada“, „Plaketa Grada Beograda“, „Nagrada Udruženja književnika Srbije“, Nagrada za umetnički program „Univerzijade“ u Zagrebu i „Zimske olimpijade“ u Sarajevu, Nagrada TV festivala u Portorožu…

Kulturnoprosvetna zajednica, čiji ste generalni sekretar, organizovala je veliki i značajan okrugli sto na temu zaštite kulturne baštine na Kosovu i Metohiji u postojećim okolnostima.

Tom prilikom razmatrane su i mnoge druge teme iz oblasti kulture. Šta očekujete od Vlade čiji državni sekretar ju je zastupao na skupu?

Cilj ovakvog skupa je da se končano čuje i glas intelektualaca i stavralaca o ovom tako važnom pitanju. S obzirom na to da je naša kulturna baština na Kosovu i Metohiji ugrožena, bilo je više nego potrebno znati šta naši najumniji ljudi iz sveta kulture i umetnosti imaju o tome da kažu.

Bili smo više nego zadovoljni odzivom naših umetnika koji su pokazali brigu za goruća pitanja iz ove sfere. Uskoro će biti objavljen zbornik radova sa vrlo konstruktivnim predlozima koji će doprineti da se naše prisustvo na Kosovu i Metohiji učini što delotvornijim.

Činjenica je da kultura nema odgovarajući tretman u društvu, kao i da se kulturni poslenici, možda, i ne angažuju previše da bi to promenili. Šta vidite kao rešenje za menjanje tog stanja?

Čini se da je problem prilično složen a da je, možda, on u izvesnom indivdualizmu i nedostatku svesti o zajedničkoj akciji koja bi išla u tom pravcu.

Istorijski gledano, kulturnu politiku zapljuskivale su dve tendencije: autoritarna i liberalna. U središtu autoritarne koncepcije otkrićemo jednu rečenicu koja pripada Platonu: “U našoj državi neće biti potrebni instrumenti sa mnogo žica”. Ovo sužavanje artističkih formi, jeste prema našem mišljenju , ključ za razumevanje jedne autoritarne koncepc ije, jer sloboda duha jeste i sloboda formi.

Ali, oko ove ideje okupljene su i mnoge druge. Ideja da se redukuje umetničko nasleđe na ono što je sa stanovišta državnih interesa prihvatljivo, podobno, a neposlušne će stići kaznas čak i progonstvo.

Živorad Žika Ajdačić
Živorad Žika Ajdačić (foto: Novosti)

Ove dve koncepcije kao da su bile utkane u glavne tokove kulturne politike dvedesetog veka, određujući uslove i ishode kulturnog stvaralaštva.

No, pitanje je da li je moguće podsticati demokratizaciju kulture a očekivati elitizam u duhovnoj sferi.

Kako uskladiti proces globalizacije sa optrebama očuvanja nacionalnog identiteta i to je ono oko čega bi se sami umetnici morali više angažovati.

Takođe je važno znati kako decentralizovati kulturnu politiku, a osigurati kulturne standarde. Kako očuvati i revitalizovati nasleđe a ne zapostaviti dinamiku savremenog nasleđa.

Vaša, ne tako davno objavljena knjiga Kulturna politika u tranziciji, bavi se izuzetno važnim problemima koje je kulturi donelo vreme tranzicije. Akcenat stavljate na ugroženost nacionalnih interesa, onoga što je presudno za Srbe kao narod. Ima li nade da se nacionalni interesi zaštite i unaprede?

Prema jedinstvenom mišljenju sociologa kulture, koji tranziciju vide kao podsticanje univerzalne masovne kulture i vrednosti koje ona promoviše, kao objedinjavanje čovečanastva koji ne mora da bude u suprotnosti sa specifičnostima pojedinih društava, njihovih kultura i oblika politčkih organizovanja, kao ni ograničavanje suverenosti njihovih država.

Po shvatanju Rofkina ,,tranzicija doprinosi većoj međunarodnoj razmeni u oblasti kulture, širenju multikulturalizma i lakšem pristupu kulturnim raznolikostima.

Zaprvo, socilolozi tvrde da svaki narod u okviru globalizacije i tranzicije ima pravo da neguje i očuva svoje nacionalne vrednosti a da je, zapravo, najveća pretnja homogenizacija koju donosi ekspanzija tehničke civilizacije. Ipak, nacionalna država i njena kultura dobijaju na značaju kao oblici otpora homogenizaciji sveta putem globalizma, sa njemu svojstvenom hegemonističkom univerzalizacijom. Zato se s pravom može govoriti o revitalizaciji značaja nacionalnih kultura i naglašavanju njihove autentičnosti na početku XXI veka.

Kultura predstavlja dobro koje sadrži opšte ljudske vrednosti, pitanja i dileme koje se tiču čovekove sudbine, kao i traženje odgovora na njih. Umetnost, moralni sadržaji velikih religija, i rastuća svest o ugroženosti čovečanstva, nose univerzalne poruke i rado bivaju prihvaćene od strane drugih naroda kao vlastito bogaćenje, što čini da kultura postaje značajna pokretačka snaga i deo sveukupnog društvenog razvoja.

Jedno poglavlje u Vašoj knjizi bavi se odnosom politike i umetnosti, kako vidite tu relaciju i njene posledice proizvedene sve dominatnijim konceptom neoliberalizma koji produkte umetnosti i kulture svodi na robu?

Američki teoretičar Dejvid Harli ukazuje na aktuelne procese kapitalističke komodifikacije javnih dobara i kulture, jer neoliberalizam šape stavlja na regulaciju odosa u domenu zdravstva, obrazovanja, elektroenergetskog sistema, uređenja javnih prostora, kontrole kulturno – umetničkih tokova. Neoliberalistički imperativ nalaže da se svi pomenuti domeni privatizuju i postanu deo kapitalstičkog tržišta kao mere stvari.

Umetnici i radnici u kulturi očigledno ne shvataju da u zemlji koja se nalazi na poluperiferiji ili periferiji kapitalističkog sistema, praktično, nije moguće, ne samo očuvati kulturnu baštinu, nego i dalje podsticanje i razvijanje nezavisnog kulturnog stvaralaštva. Dok oni spavaju zimskim snom ili lamentiraju nad stanjem u kulturi, kapitalistička komodifikacija pustoši i devastira kulturu.

Šta podrazumevate pod sintagmom, kulturni genocid?

Za odgovor na ovo pitanje, zainteresovanima preporučujem istoimeni tekst u mojoj knjizi Kluturna politika u tranziciji, jer se tu podrobno bavim štetnim uticajem filmova snimanih sa ciiljem prekrojavanja srpske istorije i u svrhu antisrpske propagande koji su bili finansirani od strane našeg Ministarstva kulture, i uglavnom za međunarodne festivale gde je trebalo pokazati kako je srpski narod zaostao i krvoločan…

Kad pogledate “domaće” autore antisrpskog “crnog talasa” poput Gorana Paskaljevića, Gorana Markovića, Srđana Dragojevića idr., pored njih Anđelina Džoli deluje kao nevešt amater i šegrt antisrpskog rasizma. Posle petooktobarskih promena, rasistički antisrbizam postaje vladajuća ideologija u Srbiji, a filmska ostvarenja koja se kod nas snimaju poslenjih godina, čast retkim izuzecima, postaju patološka pojava… Srbija ni danas nema artikulisan koncept medijskog predstavljanja u svetu.

Razlog tome je nepostojanje srpskog nacionalnog programa. Veliku podršku antinacionalnim filmovima u Srbiji pružaju evropski i svetski festivali, kao i evropski fondovi za finasiranje filmova. Takozvana kulturna javnost u Srbiji, lišena nacionalne svesti, nema izgrađen kritički odnos prema pomenutim institucijama.

Naprotiv, u duhu provincijalnog snobizma, nekritički usvaja strane političke i politikantske vrednosne sudove… Bolje da ne govorimo o sredstvima koja su trošena, recimo u Avala filmu, na čijem čelu je bio tadašnji ministar kulture, Branilsav Lečić…

Na primeru gostovanja jedne filmske dive na Festu pokazujete duboku podeljenost srpskog društva. Šta je takva situacija donela i šta vidite kao rešenje?

I to spada u domen malopre pominjanih nerazumnih investicija. Kako se nezvanično saznaje, za gostovanje filmske dive, Katrin Denev, za koju uzgred budi rečeno i nije postojalo neko veliko interesovanje, kako se ispostavilo, kada je gostovala 2005. Na otvarnju Festa, uloženo je preko 20.000 evra iako se znalo da je ona za vreme bombardovanja naše zemlje na jednoj lokalnoj televiziji istupala navijački i bila naš osvedočeni neprijatelj. No, neki joj to nisu oprostili kao organizatori Festa. Dok se ona kretala po cervenom tepihu, prišla joj je izvesna gospođa Vesna Mijailović sa transparentom na kome je pisalo: “Sećaš li se bombardovanja Srbije”, pomenuta diva je vidno zbunjena pokušala da napravi mali šou, pitajući da li mogu da porazgovaraju na engleskom jeziku, a gopsođa joj je na tečnom francuskom jeziku dala odgovore koji su pokazali da je dobro bila upoznata sa njenim neljudskim ispadima i potpuno je matirala, upozoravajući da pre nego što neke “veličine” pozovemo u goste, treba prvo da se informišemo o njihovim stavovima prema našoj zemlji.

Za razliku od gospođe Denev, na čast služi istup Harolda Pintera koji je javno govorio i agresiju NATO-a na Srbiju nazvao “banditskom akcijom” uperenom protiv nedužnog naroda.

Vaš pogled na budućnost srpske kulture i neophodne korake za promenu postojećeg stanja?

Kultura ima važnu ulogu jer predstavlja suštinu jednog naroda i države. U njoj je i naša prošlost, sadašnjost i pogledi na budućnost koju ona vrlo uspešno anticipra. Samo kroz uspostavljanje kontinuiteta mi možemo da razumemo svrhu i najbolji smisao ljudskog življenja kroz vreme – prošlo, sadašnje i buduće. Jer, život se živi unapred, ali se samo unatrag može razumeti, rekao je Kjerkegor.

Mi smo obavezni da čuvamo sećanja na značajne pojedincekoji su unapređivali našu kulturu i obeležavanje njihovih godišnjica je značajno iz mnogo razloga, i ja sam u ovoj knjizi pisao o mnogim ličnostim a i jubilejima, a pominjao sam i ono što nismo učinili a morali smo. Mnogo toga nas još čeka, hajde da budemo optimisti, da se nadamo boljim vremenima.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Molimo vas da upišete ime