Moderno, materijalističko društvo, nameće određene trendove i nastoji da potisne duhovne vrednosti zarad sticanja novca a mi se, kao ovčice, povodimo za time.

Nekada se negovala skromnost, i to vreme bih označila kao svojevrsnu renesansu duha jer je donosilo mir.

Ovo se ne odnosi samo na materijalni imetak, ljudi su imali pošteniji odnos prema svemu, u velikoj meri ceneći i ono što imaju i ono što jesu.

Danas su mnoge stvari drugačije postavljene. Osećaj nezadovoljstva u raznim segmentima života gotovo permanentno postoji kod većine ljudi. Hteli bismo više i bolje i to je prirodno ali je potpuno neopravdano što, dok tugujemo zbog onoga što nemamo, zanemarujemo ono što već imamo i to postaje rutina.

Usmerimo pažnju na ono što je dobro

Ispostavlja se da je čovek, u osnovi, nezahvalan dok ne postane svestan toga da se baš ništa u životu ne podrazumeva.

Nije pravilo da je čovek zdrav, da ima obe noge, vid, sluh, porodicu, vodu, hranu, garderobu po hladnoći, krov nad glavom…

Nažalost, rađamo se u različitim okolnostima i od postanka sveta nismo razvili svest o tome da je roditi se u, iole, normalnim uslovima, blagoslov! Propuštamo priliku da provedemo život u miru i radosti poklanjajući pažnju stvarima koje nam trenutno nedostaju, ili samo mislimo da nam nedostaju.

Naravno, moramo uvek želeti više kako bismo postigli bolje rezultate u životu i napredovali ali isto tako nam kamen spoticanja ne sme biti fokusiranje na delove života kojima nismo sasvim zadovoljni.

Usmerimo pažnju na ono što je dobro u trenutnoj postavci stvari.

Počnimo od toga da smo se jutros probudili. Velika je stvar, mnogi nisu. Dišemo li? Kakva radost! Znate li koliko se ljudi ovog trenutka bori za vazduh? Doručkovali smo, nije bitno šta, jer hiljade ljudi u svetu umire od gladi. Lično bih u nedogled mogla da nabrajam razloge zbog kojih osećam zahvalnost i sa sigurnošću znam da nema osobe koja ne može biti zahvalna bar na jednoj stvari.

Nema osobe koja nema baš ništa.

Ima samo onih koji nemaju mnogo. Priznali ili ne, to je već dobra osnova da se započne učenje zahvalnosti.

Vežbajte svakodnevno kao bilo šta drugo. Kad ustanete ujutru, osvrnite se oko sebe, dobro opazite sve što imate i zapitajte se kako biste se osećali da sve to nestane u trenu. Tada ćete, zaista, početi da osećate zahvalnost za svaku, pa i najmanju stvar. Zapravo, tako počinjemo da živimo zahvalnost. Menjamo odnos prema svemu, prema sebi, drugima, životu, težnjama jer se razvija zdraviji stav koji u nama budi istinsku radost življenja.

Poenta nikako nije u izgovaranju reči „hvala ti“ i „zahvalan sam“, kako se, neretko, postupa. Teži se osećaju.

Osoba koja je istinski zahvalna što nije gladna, na primer, neće se buniti što za ručak ima samo parče hleba, neće biti ni preterano zadovoljna zbog toga ali neće očajavati. Takav odnos je uvodi u mir iz kog se lakše stvara više i bolje nego iz depresivnog i apatičnog jer po pravilu, onaj ko počne da tone, tonuće sve dublje ako nešto ne preduzme. Pored svega, postoji i verovanje da je zahvalnost najjača molitva.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Molimo vas da upišete ime